Naslovnica ŽENSKI KUTAK Stvar je krajnje ozbiljna: Zašto nam muškarci više ne prilaze?

Stvar je krajnje ozbiljna: Zašto nam muškarci više ne prilaze?

Podijeli objavu

Sve manje viteza, a sve više devojaka kauboja koje uz nekoliko reči ubijaju hrabrost udvarača. Zato ne možemo da se ne zapitamo da li je došao kraj kulturi prilaženja?

Žali mi se moj single prijatelj da su mu žene uterale strah u kosti. Ne usuđuje više nijednoj da priđe se jer mu se već nekoliko puta dogodilo da je zažalio što je uopšte pokušao. Mislila sam da preteruje dok mi nije ispričao nekoliko svojih fijaska s terena.

U jednom klubu primetio je devojku koja mu se svidela. Bila je sa prijateljicom i nekoliko je puta ulovio njen pogled što ga je ohrabrilo. Prišao im je, pristojno ih pozdravio, predstavio se i pitao hoće li nešto da popiju, a ona „njegova“ odbrusila mu je nešto kočijaškim rečnikom.

Drugi put objekat njegove želje bio je, odnosno bila – u nešto većoj grupi. Kad joj se obratio, ona je samo okrenula glavu na drugu stranu, na šta su se sve njene prijateljice grohotom nasmejale – da bi im se i ona uskoro pridružila u tome. Nijedna ga nije udostojila jedne jedine reči. Smejale su se sve dok nije otišao, a i kasnije su povremeno gledale u njegovom smeru, samo da bi svaki put opet složno prasnule u smeh. Treći put su se dve devojke ponašale kao da je on zid, vazduh, nevidljivi čovek, neko ko ne zaslužuje nikakav odgovor, pa čak ni negativan.

Da ne pomislite da je reč o nekakvom friku, moram reći da je moj prijatelj kulturan i naočit muškarac. Njegove druge kvalitete neću ni spominjati – nisu ni došli do izražaja jer je dobio korpu i pre nego što je pošteno progovorio.

Sve ovo ispričao mi je kako bi mi objasnio zašto se iz stvarnog sveta, kad je u pitanju ljubavna potraga, preselio u virtuelni. „Ako je devojka bezobrazna, neotesana i goropadna, to shvatim već na početku dopisivanja i onda je jednostavno diskvalifikujem“, kaže mi. Na portalima za upoznavanje često se oseća kao da traži iglu u plastu sena, ali barem ne doživljava javna poniženja. Doduše, tamo doživljava drugu vrstu šokova.

Neke ga devojke odmah pitaju koliko zarađuje, a neke se raspituju o dimenzijama određenih organa. Jedna ga je pozvala kod sebe u stan posle desetak minuta dopisivanja, a druga tražila fotokopiju diplome nakon što su već nekoliko dana lepo razgovarali i dogovarali susret.

„Ponekad se osećam kao da sam se zaglavio u prošlosti u kojoj su devojke bile drage, mile i druželjubive. Kao da me vreme pregazilo jer očekujem nešto čega više nema“, uzdahnuo je nekako starački, kao da ima osamdeset godina, a ne jedva trideset pet.

Stvar je krajnje ozbiljna: Zašto nam muškarci više ne prilaze?

Pokušala sam da stanem u obranu ženskog roda i uverim ga da je samo nabasao na pogrešne, da je tu reč o nekoj vrsti ljubavnog Marfijevog zakona koji je možda i sam izazvao negativnim stavom, izlaženjem na pogrešna mesta ili lošim pristupom. Sve je moje argumente demantovao pa mi nije preostalo ništa drugo nego da mu obećam da ću za Cosmopolitan napisati kolumnu u kojoj pozivam devojke da budu „drage, mile i druželjubive“ prema udvaračima.

loading...

Udvarač. Tek kad sam napisala tu reč, shvatila sam koliko ima arhaičan prizvuk. Je li taj pojam – pa i taj čovek – ostao u onim vremenima o kojima moj prijatelj priča kao o prošlosti koje više nema, pa onda devojke pripadnike te izumrle vrste doživljavaju kao dinosauruse? Kao potencijalne napasnike od kojih ne mogu očekivati ništa dobro? Možda je baš u tome stvar. Možda smo toliko navikle na muškarce koji samo gledaju i ne prilaze da su nam ovi vitezovi koji imaju petlje da započnu razgovor s neznankom sumnjivi već samo zato što su se to usudili.

Katkad treba ući malo i u tuđe cipele. Zamislite sad tog tipa, udvarača, koji vas je neko vreme posmatrao, proučavao, odmeravao razdaljinu, razvijao strategiju kakvim će se taktičkim potezom provući kroz kordon vaših prijateljica da bi vas upoznao. Neko je vreme sigurno oklevao, odgađao, nastojao da uhvati još koji vaš pogled kako bi se uverio da ste i vi njega primetili, a možda i trgnuo nešto žestoko da preseče neodlučnost. I onda, posle celog tog procesa prikupljanja hrabrosti – nakon kojeg mnogi manje odvažni odustanu i nikad ne naprave tih nekoliko koraka – on stisne zube, krene, priđe, progovori i za „nagradu“, umesto prilike, dobije grubo odbijanje. I tako više puta u različitim situacijama. Pa naravno da će se čovek sakriti iza ekrana, gde je mnogo jednostavnije i bezbolnije stisnuti „delete“.

Ne znam za vas, ali ja i dalje verujem da je osvajanje – izgovoriću to – muški posao. Iako su u novije vreme i devojke preuzele inicijativu, i iako je možda najnormalnije da i one načine prve korake kad im se neko svidi, to ipak prepuštam muškarcima. Ne zato što se bojim odbijanja, nego zato što me jedino muškarci koji imaju petlje da naprave taj prvi korak zanimaju. Ako moram da preuzmem i ulogu lovca, e onda, bez uvrede, taj primerak muške vrste nije za mene. Sigurna sam da ima još puno onih koje misle tako, ali broj muškaraca koji prilaze ženama drastično se smanjio, ne samo zato što su muško-ženski odnosi (što me u mnogim aspektima veseli) evoluirali do izmenjenih uloga u kojima više nema pravila ni obrazaca, nego i zbog ovih goropadnica koje pokušaj osvajanja doživljavaju kao uvredu. Zbog njih je, saznajem iz prve ruke, i ono malo preduzimljivih muškaraca isprepadano i demotivisano za osvajanje uživo. Sve je više onih koji zbog straha od odbijanja ni poruku u inboks neće da pošalju ženi koja im se svidi, a kamoli da joj priđu u stvarnom svetu, pred svedocima.

Zato, devojke, budite milostive prema prvom sledećem udvaraču. Barem ljubazne. Imajte na umu da mu je za probijanje leda trebalo puno hrabrosti. Nikad se ne zna – možda je pred klubom privezao belog konja i možda je princ, a vi ste ga otkačile pre nego što ste mu dale priliku da vam to dokaže.

Piše: Marina Vujčić

Facebook Komentari